ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

Једна од најзначајнијих духовних књига свих времена . Како син Божији живопише Свој лик у сваком од нас? Како да личимо на Сина Божијег, по чијем смо образу саздани? Одговор потражите у безвременој мудрости светог Макарија. НОВОПРОНАЂЕНЕ БЕСЕДЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ.

Садржај:

1. Алегоријско тумачење виђења које описује пророк Језекиљ, 7
2. О царству таме, тј. греха, и о томе да једино Бог може да нас отргне од таме и да нас избави од робовања нечастивом кнезу, 16
3. О томе да би браћа међусобно требало да живе у чистоти, простодушности, љубави и миру, а да борбу и битку воде само са унутрашњим помислима, 19
4. Да би се хришћани удостојили небеских похвала од Бога и анђела, морају пажљиво и брижљиво водити своју борбу у арени овога света, 23
5. Велика је разлика међу хришћанима и људима овога света: једни, имајући у себи духа света, у срцу и у уму свезани су земаљским оковима, док други желе љубав небеског Оца и једино Њега имају за предмет свих својих жеља, 39
6. Требало би да се они, који желе да угоде Богу, моле у миру, безмолвију, кроткости и премудрости како не би, молећи се нападно гласно, свима постали саблазан. У овој беседи налазе се два питања: Да ли су престоли и венци вештаствене творевине? Шта означава дванаест престола Израиљевих?, 55
7. О Христовом снисхођењу према човеку. Ова беседа такође садржи у себи неколико питања и одговора, 59
8. О томе шта се догађа са хришћанима у време док творе молитву и о мерама савршенства, тј. о томе могу ли хришћани да достигну савршену меру, 63
9. О томе да се Божија обећања и пророштва испуњавају у различитим испитивањима и искушењима, и да се од искушења нечастивога избављају они који су привржени јединоме Богу, 67
10. О томе да се дарови божанске благодати чувају и умножавају смиреноумљем и усрдношћу, а да се губе гордошћу и нерадом, 73
11. О томе да је сила Светога Духа у човечијем срцу слична огњу; још о ономе што нам је потребно за разликовање помисли које се појављују у срцу, а такође и о мртвој змији коју је Мојсеј приковао на врх дрвета и која је послужила као праобраз Христа. У овој беседи садрже се два разговора: један је разговор Христа са злобним сатаном, а други разговор грешника са сатаном, 76
12. О Адамовом стању пре него што је преступио Божију заповест и након што је изгубио и свој сопствени и небески лик. Ова беседа садржи неколико веома корисних питања, 85
13. О томе какав плод Бог захтева од хришћана, 94
14. О томе да они, који су Богу посветили помисли и ум, чине то у нади да ће се просветлити очи њиховог срца, да Бог такве удостојава да у светости и највећој чистоти приступе Св. Тајнама и дарује им Своју благодат; такође и о томе шта би требало да чинимо ми, који желимо да добијемо неко од небеских добара и најзад о томе да су апостоли и пророци слични сунчевим лучама које пролазе кроз прозор. Осим тога, беседа поучава и томе шта је сатанска а шта анђелска земља – јер су обе неопипљиве и невидљиве, 95
15. Ова беседа садржи у себи опширно учење о томе, како би душа требало да у светости, непорочности и чистоти обитава пред својим Жеником – Исусом Христом, као и нека веома поучна питања – на пример, о томе, да ли ће сви удови устати приликом васкрсења, али и многа друга – о злу, о благодати, о слободној вољи, о достојанству људскога рода, 99
16. О томе да су духовни људи подложни искушењима
и недаћама које потичу од првородног греха, 125
17. О духовном помазању и слави хришћана и о томе да нам је без Христа немогуће да се спасемо или да постанемо причасници вечног живота, 133
18. О благу хришћана, односно о Христу и о Светоме Духу Који их на различите начине води ка достизању савршенства, 141
19. Хришћани који желе да напредују и узрастају дужни су да себе приморају на све што је добро, да би се избавили од греха који живи у њима и да би се испунили Светим Духом, 146
20. Једино Христос, истински исцелитељ унутрашњег човека, може да исцели душу и да је украси одеждом благодати, 152
21. Хришћанину предстоји двострука битка, унутрашња и спољашња; ова друга се састоји у удаљавању од земаљских разонода, док се прва одвија у срцу и води се с помислима
на које нас наводе нечисти духови, 156
22. О двојаком стању оних што одлазе из овог живота, 159
23. Као што царски и скупоцени бисер могу да носе само они који су се родили од царског семена, тако и небески бисер могу да носе само чеда Божија, 160
24. Стање хришћана слично је трговини и квасцу.
Као што трговци сабирају земаљску добит, тако и хришћани сабирају помисли, расејане по овом веку. И као што се од квасца укисели све тесто, тако и греховни квасац прониче у васцели Адамов род, али Христос у верне душе полаже небески квасац доброте, 162
25. Ова беседа говори о томе да ниједан човек, уколико није укрепљен Христом, није у стању да надвлада искушења нечастивога и показује да је неопходно да жудимо за божанственом славом; осим тога, она поучава да смо посредством Адамове непослушности почели да робујемо телесним страстима, и од овог ропства избављамо се тајном Крста; најзад, ова беседа показује колико је велика сила суза и божанског огња, 166
26. О достојанству, скупоцености, сили и делању бесмртне душе и о томе како душу искушава сатана, и како се она избавља од искушења.
Овде су додата и нека веома поучна питања, 172
27. Овом беседом завршава се опширно расуђивање започето у претходној, а говори о достојанству и стању човека-хришћанина; она поучава многим корисним стварима везаним за слободну вољу, присаједињујући томе и нека питања, испуњена божанственом мудрошћу, 185
28. У овој беседи описује се и оплакује несрећа душе, јер услед греха Господ не обитава у њој; такође се говори о Јовану Крститељу, тј. да нико од рођених од жена није већи од њега, 197
29. Дељење благодати људском роду Бог извршава двојако,
с тим што ће на праведном суду тражити њене плодове, 201
30. Да би ушла у Царство Божије, душа мора да се роди од Светога Духа, и о томе на који се начин ово догађа, 205
31. Верујући треба да се измени у свом уму и да у Богу сабере све помисли, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу, 210
32. Слава хришћана већ сада обитава у њиховим душама, а у време васкрсења она ће се показати и прославиће тела, према мери њиховог благочашћа, 214
33. Морамо се непрестано и усрдно молити Богу, 220
34. О слави хришћана које ће се [те славе] о васкрсењу удостојити њихова тела, просветивши се заједно са душама, 222
35. О старој и новој суботи, 224
36. О двојаком васкрсењу душе и тела, и о различитој слави васкрслих, 226
37. О рају и духовном закону, 227
38. Потребно нам је много пажње и расуђивања да бисмо препознали истинске хришћане и онога ко је истински хришћанин, 233
39. Због чега нам је Бог дао божанско Писмо?, 236
40. О томе да су све врлине, али и сва рђава дела, међусобно повезане и да, као карике у ланцу, зависе једне од других, 237
41. Веома су дубоке тајне одаје душе, која постепено узраста и у благодати и у пороцима, 241
42. Човека ка савршенству, или ка ономе што му шкоди, не води оно спољашње, него оно унутрашње, односно, или Дух благодати, или дух злобе, 243
43. О напредовању човека хришћанина, чија сва сила зависи
од срца, а што се овде и описује у разним примерима, 245
44. О томе какву промену и какво обнављање у човеку хришћанину извршава Христос, Који исцељује душевне страсти и болести, 250
45. О томе да човека може да излечи једино долазак Христов, а не неко умеће или богатство овога света. У овој беседи указује се на велико сродство човека са Богом, 255
46. О разлици између речи Божије и речи света, између чеда Божијих и чеда овога света, 259
47. Алегоријско тумачење онога што се догађало под Законом, 262
48. О савршеној вери у Бога, 270
49. Нема довољно разлога да се човек одрекне наслада овога света уколико неће учествовати у блаженству онога века, 273
50. Бог чудотвори у светима Својим, 276