ЧУДОТВОРАЦ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

Нова књига о светом Јовану Шангајском најпотпунији је прприредилииказ његовог живота и чудотворства, заснованог на најдубљој вери у Христа и недоступном сведочењу спасења у доба свеопштег одступништва.

На стотине хиљада Руса, повинући се овој Божијој заповести, 1917. године напустило је своју домовину и било расејано по целом свету – од Далеког Истока до Европе у Јужне Америке. Неколико година касније иста судбина задесила је Грке у Малој Азији. По завршетку Другог светског рата за првим таласом емиграције уследио је други – људи су бежали из Русије, Србије, Румуније и Бугарске. Тако је створена православна дијаспора на Западу.

По Божијем Промислу ови несрећни људи, као некада израиљски народ у туђини, имали су велике духовне руководитеље. Међу њима је био и архиепископ Јован Максимович, којег је 1994. године збору Светих прибројала Руска Православна Загранична Црква. И он је у младости отишао из Русије, обрео се у Константинопољу, затим је доспео у Југославију; тамо је примио свештенички чин. Када је био именован на епископску катедру у Шангају, где је живела руска колонија са значајним бројем људи, кренуо је за својом паством, која је била принуђена да из Кине побегне на Филипине. Одавде је на кратко отишао у Sjediwene Државе, затим је био упућен у Француску, у којој је провео преко десет година, а на крају се вратио код својих „Шангајаца“ у Сан Франциско. Последње године свог епископског служења провео је управо тамо.

По православној традицији, која се у наше дане, узгред буди речено, ретко поштује, епископ се „заручује“ са својом катедром и мора да остане на њој до саме смрти. Напустивши Шангај у географском смислу, владика Јован није напуштаои своје „Шангајце“ ни у Европи, ни у Америци. Зато се назива Јованом Шангајским, иако је дане свог живота окончао у Сан Франциску. Доживљавајући Православље у његовом васељенском значењу, архиепископ Јован, који је био дубоко везан за Русију, истовремено је постајао пастир свих народа међу којима је имао прилике да борави: за Србе у Југославији и расејању, за Грке у Битољу и Шангају, за Кинезе у Шангају и Сан Франциску, за Румуне, Французе, Холанђане и Американце. По молитвама светог владике „који је положио живот свој за овце своје“ дешавала су се чуда, исцељивали су се болесници. Међутим, много важније је било то што је он лечио душе. И зато се нећемо превише детаљно задржавати на чудиме која је учинио, већ ћемо своје казивање усредсредити на његов духовни свет и на поуке које нам је оставио. Мати Флавијана (Воробјова), православна монахиња и иконописац, које је познавала владику Јована, говорила је да је данас тешко сликати лик светаца на основу фотографије, јер икона тада почиње да личи на портрет.

Ова биографија заснива се на многобројним документима и сведочанствима његове духовне деце, а по жанру најмање личи на житије. У овом животопису читалац ће наићи на извесне дигресије, у којима се не говори о самом свецу, већ о искушењима која су задесила његову духовну децу, јер је потребно одати поштовање и народу који је предано ишао за владиком.