Измрцварен неподношљивом тескобом, савремени човек се сав претворио у крик бескрајним. Непосустајуће осећање тескобе има два вида. Човек га непрекидно носи у свом унутрашњем простору. Но, када приморан унутрашњом скученошћу духовни поглед управи ка свету, опет сусреће једино опустошеност.

Он јасно увиђа да се и сама твар изменила. Његов доживљај обеспрострањења творевина, времена и простора, схвата, није само последица усахлости унутрашњег живота. Он нема начина да то објасни. Али несумњиво види, и телесним очима, да се нешто што би он у недостатку речи назвао садржајношћу, повукло, како из њега, тако и из света око њега. Он се не сећа када се то тачно догодило…

Архимандрит Софроније (Сахаров) је знаменити теолог и аскета Православне Цркве друге половине 20. века. Из руске емиграције у Европи упутио се, и две деценије свог живота провео је на Светој Гори. Ту је стасавао као духовни ученик преподобног монаха Силуана Атонског. Након повратка на Запад основао је Манастир Св. Јована Крститеља у округу Есекс у Енглеској. О Богу и животу говорио је једноставно, разумљиво и мудро, сопственим примером сведочећи да, како је сам казивао, нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе. Попут љубави Христове која обухвата читав свет, речи архимандрита Софронија не познају границе јер сваком човеку прилази као непоновљивој вечној вредности. Савремени и убрзани начин живота створио је двоструку тескобу бића која се очитује како у унутрашњем свету појединца, тако и у свету изван њега. Архимандрит Софроније јасно увиђа да су се променили како сама твар, тако и простор и време али не само због последица усахлости унутрашњег живота. Он не налази начин да то објасни али несумњиво види, и телесним очима, да се нешто што би услед недостатка речи именовао као садржајност повукло, како из њега, тако и из света око њега. Када се то тачно догодило не би могао да се сети...