У књизи су сабрани светогорци: иг. Светопавловског Партеније (Мурелатос), иг. Григорије (Зумис), дохијарски: старац Гаврило Карејски, старац Јулијан (Лазар) Продромски…)

Понекад се православни хришћанин упита – да ли смо ми уопште заслужили Свету Гору? Јер, у свету који тоне у бесмисао она преко хиљаду година обасјава све четири стране нашег постојања вером, надом и љубављу које не пролазе. И стално долазе међу нас њени нови светилници, попут отаца описаних у овој књизи. Сви они, Грци, Руси, Срби, Румуни и ко год се нађе међу атонским подвижницима говоре да „проћи живот није поље прећи“ (Пастернак), али да смо ми, ако се кајемо и Христу враћамо, људи чија су тела потенцијалне мошти, а душе велики светилници Царства. из зверског у божанско – то је порука Свете Горе, коју нисмо заслужили, али коју нам, као и Сина Свога, дарује Пресвета Богородица. Прави је час да се тргнемо. и да у свом срцу саздамо светогорску обитељ смисла.