ДУШЕВНА БОЛЕСТ избор текстова

САДРЖАЈ

Слуга Божији, 5
Треба тражити Бога, а не само оно што је Божије, 15
Духовно и душевно, 19
Трагичан век, 31
Мистика и религија, 38
Душевна болест, 43
Хришћанка и истовремено паганка, 62
Наш пријатељ и наш непријатељ, 66

За душевну болест се може рећи да је то куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемије куге улице градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.

Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање.

Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или пак на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или пак с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти.

Пре свега треба прецизирати шта се дешава за време психичке болести и шта је то што је код човека у том случају болесно. Душа се човеку даје за време зачећа. Она је бестелесна, нема никаквих органа и по својој природи и структури уопште није сложена. Поседује одређену силу и способност, но ипак је проста по својој суштини. Сједињена је с телом, али после смрти тела, и даље мисли и осећа и наставља своје постојање без њега. Но и поред тога душа умрлога не може ступити с нама у контакт. Тако, например, композитор може у глави да чује неку мелодију, али без инструмента не може да је одсвира и да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе. Постоји нека врста префињене материје која душу повезује с телом онако као што систем канала повезује реку с пољем које наводњава. Ту је реч о посебном психичком апарату, о нервном ткиву које прожима све ћелије човековог тела и чији се центар налази у човековом мозгу. Управо се ту стварају неопходни услови за однос душе са спољашњим светом. Ту је граница између душевног и телесног, ту се формирају неки комплекси и рефлекси, ту мисли добијају облик речи, итд. Ту се прерађују спољашњи утисци а затим одлажу у сећање. То је систем везâ и узајамних односа. То је у неку руку површина душе, њен омотач који се ипак не сједињује се са самом душом.

Безумље је разарање правилног односа душе и света. Кад код човековог сигналног система дође до кратког споја и кад се поквари, човек губи способност да на адекватан начин доживљава спољашњи свет. Он тада губи самоспознају и запада у хаос. Човек иначе има нагон за самоодржањем, снажну подсвесну способност да у тешким ситуацијама размотри све варијанте и изабере ону која му омогућава да преживи. У том смислу покушај човека у стању безумља да сачува свој живот састоји се у томе да побегне у болест, сакрије се у њој, створи некакав илузорни свет и у њему живи као у каквој љуштури и на тај начин се изолује од стварног света који му је постао неподношљив. Узрок тога је, сликовито речено, микроб гордости који се у њега уселио, најчешће још у детињству, а затим се неприметно развио до огромних размера.

У основи човековог психичког мира налази се смирење. Смирен човек легне на земљу и бура прохуји изнад њега, док онај горди стоји усправно па га бура баци на камење. То исто бива и са буром страсти. Кад се човек смири и призна своју немоћ и грешност, бура прохуји и нестане. За разлику од њега, горд човек за свако искушење криви друге, па чак и самога Бога, и зато страсти кипте у његовом срцу. За њега се може рећи да се стално бори с умишљеним непријатељима, а не са својим страстима. Такав човек никад није захвалан Богу, па чак ни за даровани му живот. Он не осећа захвалност ни према људима јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и велика срећа да се друже с њим. Убеђен је да поседује таленат и способност какве нико други нема. Веома тешко подноси кад неко према њему покаже и најмањи знак не само непоштовања него и равнодушности. Њему се чини да му је дато посебно право да управља другим људима и кад наиђе на отпор, љути се на њих као на незахвалне и глупе животиње које нису биле у стању да схвате његову изузетну душу. Уосталом, гордост је веома разноврсна па човек може забадати нос у туђе ствари и добити по носу, а може и да ћути и презире људе јер мисли да су они у поређењу с њим само пси који лају.

Духовна гордост је најстрашнији вид гордости. Такав човек устаје против Бога јер сматра да је неправедан према њему. Он као да Му говори: “Зашто сам неправедно повређен, док они који су гори од мене уживају у Твојим добрима?” Уколико није верник, онда му се чини да се цео свет ујединио против њега. У срцу гордог човека стално влада узнемиреност, а у души страх.

Људе повезује узајамна љубав коју горд човек губи, а губитак љубави је већ почетак безумља. Ту долази до унутарњег конфликта. Наиме, ако је такав човек верник, онда он сматра да га је Бог, као окрутни отац, избацио из свог дома и зато се у његовом срцу налази притајена мржња према Богу. Но уколико је у питању неверујући човек, онда он сматра да је једино он поштен човек и да живи међу подлацима и нитковима и то у кући по чијим зидовима пузе скорпиони спремни да га убоду, због чега је стално напет. У дубини душе уверен је, па макар то и не хтео да призна, да људи заслужују да се земљина лопта напуни динамитом и њиме разнесе.

Горд човек никад није задовољан. Он не може бити срећан зато што је срећан само онај ко је задовољан оним што има. Горд човек живи овај живот и не осећа вечност јер су му у срцу неокајани греси и страсти. Будући да сматра да је у свему у праву, он просто не може да се каје. Но, он не може ни да се моли, чак ни кад чита речи молитве, будући да сматра да му не доликује да нешто тражи и за нешто моли. Он са Богом хоће да разговара као са себи равним и кад у томе не успе, онда се често предаје окултизму и демонизму. Демонизам је један од добављача живе робе за душевне болнице.

Горд човек стално улази у конфликт са свима и притом његов психички апарат, који је већ истрошен и разорен, више не може да издржи. Зато ту долази или до смрти или пак до безумља као алтернативе смрти. За то време мрачне демонске силе се активирају и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса у који ће се касније погрузити. Кад једном доспе у тај свет, човек више не може из њега да изађе. У том случају је најкарактеристичнији симптом одсуство љубави. Уколико такав човек плаче, онда он сâм себе оплакује, а ако пак говори, онда говори само о себи. Ђаво је хладан и зато човек погођен безумљем постаје хладан и безосећајан. Само смирење може човека спасити од безумља, али ствар и јесте у томе што такав човек више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама такви људи замишљају да су изузетни, што је само још један признак гордости. Без смирења није могућно дејство благодати, без благодати нема љубави, а без љубави свет постаје болестан и несрећан. Овде имамо у виду очигледне облике безумља. Но много је примера слабо израженог облика ове болести када и сами често на извесно време постајемо безумни, и то управо онда кад губимо љубав.

Горд човек је препун страсти, но сама гордост је тако јака страст да може да заглуши све остале страсти. Човеку обузетом гордошћу често је довољна само та страст и зато нам се на први поглед може учинити да је честит и чак моралан. Али та привидна честитост заснована је на самоуверености, на вери у сопствену снагу, на страшном духовном слепилу. Гордом човеку је неприступачна и његова сопствена душа. Жеље му се, као по правилу, не испуњавају зато што су све засноване на погрешном мишљењу да сви људи треба према њему да се односе онако како се он односи према себи самом. Зато су му жеље увек у нескладу с реалношћу а нерви затегнути попут струна. Чак су му и снови тешки и узнемирујући.