НЕСВЕТИ А СВЕТИ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ПРЕДГОВОР Једне топле септембарске вечери, као још сасвим млади искушеници Псковско-Печорског манастира, ми смо се, преко прелаза и галерија, испели на древне манастирске зидине и удобно сместили високо изнад врта и поља. Уз разговор почели смо се присећати како се свако од нас нашао у манастирском братству. Што смо дуже слушали једни друге, све смо се више чудили. Збивало се то 1984. године. Нас је било петорица. Четворица су расла у нецрквеним породицама, а и пети, свештенички син, имао је о људима што одлазе у манастир представе по мало чему различите од наших, правих-правцатих совјетских. Још само годину пре тога сви смо веровали да у наше време у манастир одлазе или фанатици или они који су безнадежно пропали у животу. А-да! И жртве неузвраћене љубави. Тада, посматрајући један другога, видели смо нешто сасвим другачије. Најмлађи од нас навршио је осамнаест година, најстарији – двадесет шест. Сви смо били здрави, снажни, симпатични млади људи. Један је бриљантно завршио студије на математичком факултету, други је, без обзира на своју доб, био већ познат сликар у Лењинграду. Трећи је највећи део живота провео у Њујорку, где му је отац радио, а у манастир је дошао с треће године високе школе. Најмлађи, свештенички син, даровити дрводеља, тек што је био завршио уметничку школу. Ја сам пак пре кратког времена дипломирао драматургију на ВГИК-у.[1] Све у свему, световна каријера свакога од нас обећавала је да ће бити више него сјајна за младиће какви смо онда били. Па зашто смо онда дошли у манастир и свим срцем желели да ту заувек останемо? Одговор на то питање добро смо знали. Зато што се свакоме од нас отворио дивни свет који се ни са чим није могао упоредити. Испоставило се да је тај свет био неизмерно привлачнији од онога у којем смо до тада проживели своје малобројне и на свој начин ипак срећне године. У овој књизи желим да причам о томе дивноме свету, где се живи према законима сасвим другачијим од оних у обичном животу, о свету безгранично светлом, пуном љубави и радосних открића, наде и среће, провера, победа и проналажења смисла пораза, а што је најважније – о моћним изливима Божје силе и Божје помоћи. Нисам имао потребе да било шта измишљам – све што ћете овде прочитати догађало се у животу. Многи од оних о којима ће се приповедати и дан-данас су живи. ПОЧЕТАК Крстио сам се одмах по завршетку студија, 1982. године. Тад сам већ био навршио двадесет четврту. Да ли сам био крштен у детињству, то нико није знао. Тих година доста се често дешавало да баке и тетке дете крсте кришом од родитеља-атеиста. У таквим случајевима, вршећи Свету тајну свештеник изговара: “Ашче не крешчен, крешчајетсја”, то јест, “ако није крштен, крштава се” слуга Божји тај и тај. До вере сам, као и многи моји другови, дошао током студија. На ВГИК-у је било доста изузетних наставника. Пружали су нам озбиљно хуманистичко образовање и приморавали нас да се удубимо у кључна животна питања. Дискутујући о тим вечним питањима, о збивањима минулих векова, проблемима наших седамдесетих-осамдесетих година – у слушаоницама, студентским домовима, по јефтиним кафетеријама тако драгим студентском срцу и за време дугих ноћних лутања по древним московским уличицама – стекли смо уверење да нас држава обмањује: она нам своја груба и бесмислена тумачења не намеће само у области историје и политике; врло смо добро разумели да је, по нечијем моћном налогу, учињено све да би нам се одузела чак и могућност да сами потражимо решење питања Бога и Цркве. Та је тема била потпуно јасна, чини се, једино нашем наставнику атеизма или, рецимо, моме пионирском руководиоцу из основне школе – Марини. Она је апсолутно убеђено пружала одговоре на то, као уосталом и на свако друго животно питање. Али ми смо, постепено, с изненађењем открили да су све велике личности светске и руске историје с којима смо се током школовања духовно упознавали, којима смо веровали, које смо волели и поштовали, о Богу мислиле сасвим другачије. Једноставно речено, да су сви били верници. Достојевски, Кант, Пушкин, Толстој, Гете, Паскал, Хегел, Лосев – не могу се сви ни побројати. Да и не говоримо о научницима – Њутну, Планку, Линеу, Мендељејеву. О њима смо, због опредељења за хуманистичке науке, знали мање, али и ту се ипак уобличавала иста слика. Премда су, наравно, ти људи Бога могли доживљавати врло различито, за већину њих питање вере било је најважније, иако не и најкомпликованије у животу. А ето, ликови који у нама нису будили никакве симпатије, за које се везивало све оно најзлокобније и најодбојније у судбини Русије и у светској историји – Маркс, Лењин, Троцки, Хитлер, руководиоци наше атеистичке државе, рушитељи-револуционари – сви су, као један, били атеисти. И тада смо се суочили с још једним питањем, које смо формулисали грубо, али сасвим одређено: или су Пушкини, Достојевски и Њутни били толико примитивни, ограничени, то јест будале, кад нису успели да се изборе с тим проблемом, или смо ипак будале – ми и наш пионирски руководилац Марина? Све то представљало је озбиљну храну нашим младим умовима. Тих година у великим библиотекама високошколских установа није било чак ни Библије, да не говоримо о делима црквених и религиозних писаца. Били смо принуђени да податке о вери проналазимо зрно по зрно: нешто у уџбеницима атеизма, нешто у делима класичних филозофа. Наравно, огроман утицај извршила је на нас велика руска књижевност. Веома ми се допадало да с вечери идем на службе у московске храмове, иако сам мало шта тамо могао да разумем. Велики је утисак на мене оставило прво читање Библије. Узео сам је од једног баптисте, да прочитам, али сам једнако одуговлачио с враћањем добро знајући да ту књигу више нигде нећу наћи. Уосталом, тај баптиста и није наваљивао да му је вратим, већ је неколико месеци чак покушавао да ме преобрати. У њиховом молитвеном дому, у Малој Вузовској, некако ми се на први поглед није свидело, али сам до дана данашњег захвалан томе искреном човеку јер је дозволио да његову књигу задржим. Као и сви млади људи, моји другови и ја проводили смо доста времена у расправама, поред осталог, о вери и Богу, у читању Светог писма, до којег сам дошао ја, и духовних књига које смо упркос свему успели да пронађемо. С крштењем и придруживањем Цркви већина нас је међутим одуговлачила: чинило нам се да лепо можемо и без ње – имамо, што се каже, Бога у души. Све би се можда тако и продужило да нам једном није сасвим јасно стављено до знања шта је то Црква и зашто је она потребна.