ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

САДРЖАЈ О труду самопринуђавања, 5 О сузама, 6 О предавању себе вољи Божијој, 7 О молитви, размишљању и читању, 8 О молитви, 10 Исто, 11 Исто, 12 О лебдењу ума, 4 О преданости вољи Божијој, 15 О циљу стварања човека, 15 О припремању за покајање, 17 О посту, 21 О монаштву, 21 О тузи и покајању, 25 О молитви, 28 О благодати Духа Светога, 29 О невољи, 29 О непажњи према себи, 30 О пребивању са господом, 31 О молитви, читаљу и рукодељу, 32 О католичкој заблуделости, 37 О трезвењу, 39 О штети од избегавања реда у духовном животу, 41 О молитви Исусовој, 42 О пажњи ума, 43 О страху Божијем, 47 О пажљи на себе, 54 О трезвењу, 55 О молитви Исусовој, 57 О тесном путу, који води у вечно блаженство, 58 О помислима, пажљи и паду, 60 О упорности у молитви и о одећи, 61 О пометњи мисли, 62 О манастирској усамљености, 63 Исто, 64 Исто, 65 О слаљу одговора на питања о борби са грехом. 66 О томе како се спашавати, 66 О усамљености у манастиру, 67 О штетном утицају Запада на нас и о бојажљивости, 67 О причешћивању Светим Христовим Тајнама, 68 О књизи против Православне Цркве, 69 О позоришту, 70 О самољубљу и частољубљу, 71 О промислу Божијем и о смирењу, 72 О предавању себе вољи Божијој, 73 О вери, 74 О слободним мислиоцима, 75 О земним поклонима, 75 О лажној пророчици, 76 О чланку "О молитви Исусовој" и житију оца Серафима, 77 О забавама и познанствима, 77 О тајинству Тела и Крви Господње, 78 О светољубцима, 79 О забавама, 80 О неосуђивању других, 81 О саблазни, 81 О провођењу времена и о избору пријатеља, 83 О држању себе у друштву, 85 О радозналости ума, 86 О гневу, 88 О мисли о Богу, 89 О плачу, 89 О искушењима, 90 О светој правди, 90 О посту, 91 О молитви, 91 О моливи и поклонима, 92 О седењу код куће, 94 О увредама, 95 О картању и позоришту, 95 О затворништву, 96 О гневу срца, 96 О чланку "Почетак хришћанског живота" , 97 О поукама светог Јована Златоуста, 97 О књигама Св. Макарија Египатског и Исака Сирина, 98 Призив св. Исаку Сирину, 98 О читању Писма, 98 О хришћанском животу и неправилним схватањима, 99 О благодати Божијој, 101 Исто, 104 О лукавству скривеном у развраћеној вољи човека, 105 О исправљању греховног живота, 106 О трезвењу и благоразумности, 107 О нападу искушења, 109 О чувању себе од падова, 109 О примени мирјана правила спасења писаних за монахе, 111 О тесном и широком путу у овом животу, 114 О посту, 119 О оговарању, 122 О страницима, 123 О нападима и гунђању, 124 О самопревазношењу, 124 О расејаности, 126 О гневу, 126 О лажном мудровању, 127 Исто, 130 О храму Божијем, 134 О циљу проповеди, 138 Пастирско душебрижништво преосвећеног Теофана, 139 Последње године живота св. Теофана Затворника, 148 Необична знамења успомене св.Теофана у православном свету, 157 ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ Његова опасност по душу. У чему се састоји Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина – разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев – да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када поссгнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо. и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу. Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови. О ИСПРАВЉАЊУ СРЦА Ми, синови палог – зачети у безакоњу, који смо дошли на свет са оскрнављеном природом, – у светој купељи крштења се препорађамо за свети живот, а у тајни миропомазања добијамо силу Св. Духа за свети живот. Стога ако се нико не може похвалити непорочношћу и безгрешношћу, а без насиља савести не може се одрећи свете дужности да се прикаже Богу светим: шта друго свако од нас треба да подстакне и згреје у срцу, ако не одушевљену одлучност за самоисправљање, ако не Божанску ревност за очишћење срца свог од свега Богопротивног? Али васпитање у себи свега светог је тако тешко и сложено, пут ка добру пролази преко толиког мноштва скривених распућа да је за онога ко је ступио на добри подвиг самоисправљања обавезно потребно да претходно направи прорачун у глави шта и како треба да исправља, да свој нацрт стално носи у уму и срцу, да би с њим као с верним водичем са мање препрека на путу и поузданије довео до краја започето дело. Дакле, прво, шта да исправљамо код себе?! Скоро све што постоји у нама. Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: од пете до главе нема ништа здрава (Исаија,1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности, – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих.