РАСКРШЋА КРИВИЦЕ

Докторска дисертација протојереја-ставрофора Милоша Весина, Саветодавна психологија и Света тајна исповести на раскршћу између патолошког и здравог осећаја кривице, настала је након вишегодишњих истраживања (од испитаника из Србије до испитаника Источне и Западне Америке, све до православних земаља Африке) и потврдила је ауторову почетну тезу о распрострањености доживљаја греха, кривице, стида, кајања код људи. У овој књизи је изложен преглед настанка и развоја саветодавне психологије, с једне стране, и Свете тајне исповести, којој се прилази траговима њеног библијског порекла и светоотачког поимања кроз појаве савремене исповедне праксе, и то посебно у Православној цркви. Како наводи др Весин, „нарочита пажња је усмерена самом осећају кривице и свим оним сродним стањима душе која или директно утичу на кривицу, или се, пак, јављају као њене последице. Особито нас овде занима библијско тумачење кривице, исказано речима како Старога, тако и Новога Завета. Од библијског је неодвојив и светоотачки приступ кривици. Психолошка тумачења кривице представљају незаобилазни део овога рада, јер се управо ту, не само мимоилазе, него каткад и усаглашавају психологија Отаца и психологија као савремена наука будући да се обе баве кривицом, али и савешћу, стидом, депресијом, гневом,завишћу, љубомором, опраштањем и психоматским сигналима.“ Поглавља ове књиге су: Саветодавна психологија, Света тајна покајања и исповести, Кривица, Истраживање, Закључак, с посебним поглављем посвећеним изворима и литератури, која може бити на корист свакоме за даље изучавање ове тематике. Књига се завршава графичким приказима и табелама где су јасно исказани одговори на питања односа испитаника према вери, Цркви, емоционалном стању, кривици, стиду (30 питања) и Упитником за свештенике где се питања односе на време трајања исповести, место исповедања, начин исповедања, као и питања која се односе на тежину исповедања и време настанка преумљења након исповедања; посебан сегмент је опроштај. Испитаници су били православни, римокатолици и нерелигиозни. „… Књига проте М. Весина (по моме мишљењу) јесте покушај унапређивања сазревања људи, верника као неверника, у смислу непрестаног личног труда упознавања себе, а онда и смисла живота који ће (смисао) тек оваквим осмишљавањем потврдити сталну вредност хришћанског учења и Његовог Учитеља, Исуса Христа“, пише академик Владета Јеротић у рецензији. „Ова књига садржи такође практична упутства за све који желе да се преко покајања и исповести нађу на Христовом путу оздрављења и спасења … Љубав садржи кључ за објашњење и разумевање суштинских појава човековог постојања, чак и кривице… Кривица почиње у љубави … и само ће љубављу… моћи да се исцели … Да није било ‘састрадалне љубави’, не би Достојевски успео да тако снажно изрази сукоб добра и зла у Злочину и казни, нити прикаже Соњину љубав према Раскољникову: ‘Заједно ћемо крст понети!’“. Нема Свете тајне у Цркви која не води ка радости … Радост је једна од најбитнијих одлика хришћанства. Стога је значајно сазнање из ове студије формулисано у облику питања: Ако је радост заиста једна од битних одлика хришћанства, зашто онда све већи број савремених хришћана пати од вапијућег недостатка радости? Није ли то, између осталог, и услед веома ослабљене покајно-исповедне дисциплине?“, саопштава нам проф. др Граорац у књизи. Докторска дисертација Раскршћа кривице протојереја-ставрофора јасан јесте доказ Божје воље да се на светлост дана изнесу вишедеценијска истраживања о кривици и исповести: „Кривица и исповест су до те мере узајамно повезане и прожимајуће код човека активне савести, и када тихују, и када нагоне. Таква сложеност не даје потпуну, често ни делимичну сигурност, и порука је јасна, и гласи: уколико човек не живи у пуноћи суживота – у интеракцији Бог-човек-ближњи-Бог – тада се упражњавају и умножавају кривице, и човек никако не успева да разлучи шта је нормална кривица, а где је граница патолошке и абнормалне кривице,“ пише др сц. мед. Јелена Обрадовић. Протојер-ставрофор др Милош Весин је књигом Раскршћа кривице поставио смерницу за уску стазу којом се иде и на којој нема расипања. Особиту благодарност аутор изражава Његовом Преосвештенству Епископу бачком др Иринеју (Буловићу) на спремности и отворености да указује на оне богословске области о којима је требало посебно повести рачуна. Исто тако, отац Милош Весин најискреније захваљује и Његовом Преосвештенсву Епископу јегарском др Порфирију на добронамерним саветима у вези са овим темама које извиру из пастирског богословља Православне Цркве. Зорица Зец