СИМБОЛИКА РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

Сетимо се да је социјално-идеолошки садржај огромне епохе коју означавамо као „рани средњи век“ био дуготрајан и противречан прелазак са античког друштва грађана-робовласника на феудалну хијерархију поседника и вазала, са поретка власника на поредак „владалаца“, са етике државности на етику личног служења и личне верности. Разумљиво је да је специфичност хришћанске симболике (и шире – библијске симболике) као симболике личне верности олакшала њено функционисање у својству језгра идеолошке „феудалне синтезе“. При свом настанку хришћанство је било крајње далеко од тога да постане феудална идеологија; али религија личне верности и „саборачког“, „војничког“ служења Богу оно је било одувек. Тај његов аспект био је врло добро запажен у време настанка феудализма. Старосаксонски еп „Хелијанд“ дубоко осећајно описује Христа као конунга који дели дарове („тхе рикео Крист“), апостоле – као верне саборце („треухатта ман“), Јуду – као војника издајника („тхе треулого“); кључне речи су – веран (треухафт) и вероломан (треулого, треулос). Много пута истицана је висока „семиотичност“ феудалне етике као етике верности. Хришћанска религија као религија верности такође је изразито „семиотична“ (ако хоћете „хералдична“).