СПУТАНА И ОСЛОБОЂЕНА МИСАО

ЈОШ ЈЕДАН ЗАБОРАВЉЕНИ УМ СРБИЈЕ
Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавни као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици; занети собом, свакодневним сујетама и таштинама, и као појединци и као народ склони смо да не памтимо људе који памћење заслужују. Један од таквих је Владимир Вујић, философ, математичар и књижевни критичар, ученик Божидара Кнежевића и Михаила Петровића Аласа, преводилац Шпенглерове “Пропасти Запада” на србски језик, човек без кога се није могао замислити предратни културни живот у Београду, Србији и Југославији. Тек од деведесетих година прошлог века почело се озбиљно о њему писати (Милан Радуловић, Александар Миљковић), а белешку је и добио и у “Енциклопедији српског народа”. Раније је помињан само као мрачни реакционар, представник буржоаског идеализма који је завршио као “слуга Недићевог режима” и побегао пред “заслуженом казном”. Колико је идеолошка острашћеност била велика, показује чињеница да се о његовим емигрантским данима није знало готово ништа, па ни то које је године умро (у “Енциклопедији српског народа” Завода за уџбенике, као и у “Српском библиографском речнику” Матице српске уместо године смрти стоји упитник, а Сима Ц. Ћирковић у упутној књизи “Ко је ко у Недићевој Србији” наводи погрешну годину). А Владимир Вујић је заслужио много више. Рођен у Новом Саду 1886, Владимир Вујић је рано остао без оца, па га је усвојио стриц Михаило Вујић, познати радикалски политичар. Гимназију и студије математике завршио је у Београду. Учествовао је у ратовима 1912—1918, где се и истакао. Прешао је Албанију, кроз коју је малтене на леђима пренео једног свог ратног друга, спасавајући му живот. Био је суплент гимназије у Скопљу (1921) да би од 1928. до 1935. радио као професор у београдским гимназијама. У Сремским Карловцима је предавао философију, математику и немачки језик (1935—1938). Кад је избио Други светски рат, нашао се се при Влади ђенерала Недића прво као начелник Министарства просвете и вера, а затим као врховни инспектор Националне службе за обнову Србије. Са супругом Бојаном, професорком математике и својом десном руком, и децом Павлом и Иванком емигрирао је 1944. и, са многим избеглицама које су се склониле од Титових идеолошких џелата, нашао се у Италији, у избегличким логорима у Форлију и Еболију, где је држао предавања младим састрадалницима. После боравка у “дипијевском” логору у Немачкој, као место емиграције одређен му је Бразил, где се и упокојио 1951. лета Господњег (годину смо, коначно, сазнали од његове кћери Иванке). Био је човек са огромном радном енергијом; писао је и објављивао још пре Првог светског рата, а после је сарађивао у нашим најугледнијим листовима и часописима — од “Српског књижевног гласника” и “Летописа Матице српске”, преко “Идеја” М. Црњанског и “XX века” до “Светосавља” и “Жичког благовесника”. Редовно је писао књижевне критике у “Правди”, “Времену” и “Политици”. Највише трага је оставио у часопису “Народна одбрана”, где је извесно време био и уредник. Иза њега је, расуто и ван корица књиге, остало на стотине студија и огледа. За живота изашле су му само две збирке огледа: “Нови хуманизам”(коаутор је био Првош Сланкаменац) и “Спутана и ослобођена мисао”. Први је направио избор из опуса свог философског учитеља Божидара Кнежевића и објавио га са студиозним предговором 1920. Са немачког је превео приручник Герхарда Геземана о јужнословенској књижевности, као и Шпенглереву “Пропаст Запада”, коју је издао његов пријатељ Геца Кон. У логору за избеглице Еболи објавио је мали избор из мисли Томаса Карлајла, кога је ценио и преводио и Божидар Кнежевић. За време рата, у касније од комуниста уништеном колу “Српске књижевне задруге”, приредио је и предговором снабдео “Лимунацију на селу” Стевана Сремца. Као математичар, помагао је Аласу у изради феноменолошке теорије пресликавања. МИСАОНА ЕВОЛУЦИЈА На почетку стваралаштва Вујић се нашао под утицајем Божидара Кнежевића да би двадесетих година двадесетог века постао заточник витализма Анрија Бергсона и прагматизма Виљема Џејмса. Био је оштар противник системске философије и рационалистичке метафизике, сматрајући их туђима животу и лишенима ширих погледа на човека и свет. У поменутом “Новом хуманизму”, чији је коаутор био Првош Сланкаменац, оштро је критиковао сцијентистичке претензије на свеобухватно сагледавање стварности. Полемисао је са Браниславом Петронијевићем и његовим ученицима у нас (рецимо, са Ксенијом Атанасијевић, која ће касније и сама напустити рационалистичку метафизику и кренути стазом ирационализма, па ће Вујић и она постати добри пријатељи и саборци на пољу обнове србских философских могућности.) Крајем двадесетих година прошлог века, под снажним утицајем философа културе Освалда Шпенглера, Вујић ће почети да се бави односом културе (као цветајуће сложености живота народа) и цивилизације (као технички довршене, али декадентне, изумируће фазе развоја неке заједнице). Као сарадник и уредник “Народне одбране”, Вујић је у то време на страни интегралног југословенства, верујући, попут свог пријатеља Владимира Дворниковића, аутора “Карактерологије Југословена”, да су Срби, Хрвати, Словенци и Бугари потенцијално један народ, који има шта да каже уморној Европи. Да је Европа заиста уморна, да је забринута за своју, пре свега духовну, будућност, Вујић је открио пре Богдана Радице и његове знамените књиге “Агонија Европе”. Вујић је, наиме, у “Народној одбрани”, објавио серију чланака “Европљани о Европи”, где анализира мисаоне светове Мигуела де Унамуна, Ђованија Папинија, Пола Валерија, Жилијена Бенде и других и показује да је близина сенилног варварства, коначног клонућа негда велике културе, оно што брине сваког од ових великана. Није нимало случајно што је Николај Берђајев свој оглед о Шпенглеру, главном надахнитељу Вујићевом тих дана, назвао “Фаустове предсмртне мисли”. Западноевропска, фаустовска култура, која је кренула у јуриш на небо шиљцима своје готике и у освајање земље својим конквистадорским и колонијалним подухватима, очито више није била у стању да одговори на изазове главне опасности: технике која се аутономизовала, рашчовечила и постала циљ самој себи. Као једна од терминалних појава фаустовске културе, пресађена на Исток, појавила се пошаст звана комунизам, чији ће непомирљиви идеолошки противник постати Вујић а, као прогнаник из отаџбине, и својеврсна жртва.