СРЦЕ МИ ЧИСТО САЗДАЈ БОЖЕ приручник за самосагледавање

УВОД

Бити православан не значи само имати доbru вољу, доbru одлуку, морално поступати или гајити оданост православном предању, него исто тако подразумева очишћење, просветљење и обожење. Ови ступенови исцелјења су сврха светотајинског живота Цркве, о чему сведоче литургијски текстови.

Романи и дидактика

Три основна обележја која управљају извонредним хришћанским животом су: вера, нада и љубав. Вера представља пројаву слободе. Опет, без вере не може бити наде, али без наде вера се не може одржати. И коначно, без вере и наде не може се волети – нема љубави.

Вера или религија

У својој коначној анализи, хришћанска вера није религијска вера. Дорелигија се долази човечијим кретањем ка Богу, односно, она је општи феномен којим се изражања из друштвеног живота људи. Супротно томе, хришћанство се појављује кретањем Бога ка човеку. У религији се човек жртвује за Бога. У хришћанству Бог жртује себе за човека. Иако се у известном смислу хришћанство доживљава као религија, то треба разумети као секундарну карактеристику, а не примарну пројаву. Хришћанство је у суштини одговор човека на позив Бога.

Бити православац

Онај ко пажљиво чита поуке светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Међутим, сведоци смо погибељног одступања од овог спасоносног пута. То се, пре свега, огледа у томе што хришћани губе (или уопште не налазе) истински дух покајања, правилно сагледавајући своју огреховљеност и свој пад. Другим речима, не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина, и каква је наша грешна природа.

Поречима архимандрита Лазара Витаниског објашњава се да је православље. А православље значи: правослaviti Бога, односно правилно схватати Ту величину и славу Божију; достојно ове величине и изражавати хвалу Сведржитељу. Краће речено, непрестано величање Бога, и непрестано смирење себе – то је православље.

Да не би било забуне и да читалац не би остао лишен конкретних смерница шта то значи бити православни хришћанин, ево како је то објаснио свети владика Николај:

"Дај ми срце своје веровати у неизказану љубав Божију према људима, која се објавила свету у воплоћењу Сина Божијег, и у Његовом страдању за људе; знати да 'сав род људски у греху лежи', и да се љубав Божија показала према људима кроз Господа Исуса Христа, савршеног незаслуженог од људи; знати да је Христос за мене, као и за све људе, био понижен и Своју крв пролио да би дао вечни живот, који је Бог припремио 'свима онима који га љубе'; и бити непоколебив у веру да је кроз Христа Бог објавио о Себи оно што колико смртни људи у овом животу могу носити, старајући се свом силом да човек испуњава све заповести Христове, као свог Највећег Пријатеља."

При томе, непоколебиво веровати да свако такво наше старање Христос види, од Своје стране моћно помаже, и најзад успећемо крунише.

Опет, најважније је да нико не помисли како горе поменуто може достићи и искључиво својим напорима и изван литургијских заједница. Наиме, сви наши подвизи и стремљења на путу обожења у целости бивају оспособљени нашим учешћем у светој Литургији, када 'верни са захвалношћу приносе Богу себе и све створено, те примају од Бога Његово тело и крв као нови живот – тако се поново успоставља прекинуто циклично заједништво за вечност' (епископ Јован Пурић).