УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА о сећању на смрт, заповестима Божијим, послушности и другим душекорисним стварима

Садржај

Предговор, 5

О времену и смрти, 9
Загонетка времена, 11
Наш пријатељ и наш непријатељ, 16
Гавран и сова, црквено звоно и сат, 20
Ко мисли на смрт, не може да греши, 28
Како људи умиру, 38
Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, 43
Они које је свет преварио, 49

Двадесет пет поглавља о сећању на смрт, 55

О заповестима, 141
Ја сам Господ Бог твој, 144
Не прави себи идола, 150
Не узимај узалуд имена Господа Бога својега, 153
Сећај се дана одмора да га светкујеш, 158
Поштуј оца својега и матер своју, 161
Не убиј, 165
Не чини прељубе, 175
Не кради, 186
Не сведочи лажно, 192

Не пожели, 202

Неколике мисли о путу спасења, 207
Тајна послушности, 209
Слуга Божији, 236
Треба тражити Бога, а не само оно што је Божије, 243
Духовно и душевно, 246
Трагичан век, 256
Миситка и религија, 261
Душевна болест, 265
Хришћанка и истовремено паганка, 279

О молитви, 283
Дах живота, 285
Човеково најузвишеније делање, 295
Ући у своје срце, 314
Светлост из даљине, 326
Ослобађање духа, 332
Непријатељи молитве, 342
Сусрет две личности, 352

Рeч на псалме, 367
51. псалам, 369
115. псаам, 379
133. псалам, 386"

Про­цес ду­хов­ног фор­ми­ра­ња хри­шћа­ни­на ни­је ни ма­ло јед­но­ста­ван и сва­ко од нас то зна из лич­ног ис­ку­ства, или ће то тек осе­ти­ти. По­сто­ји мно­го објек­тив­них раз­ло­га за то. Је­дан од њих је то што ве­ћи­на љу­ди да­нас до­ла­зи у храм у зре­лом до­бу и да би се на­у­чи­ли да жи­ве но­вим, цр­кве­ним жи­во­том, они кре­ћу бу­квал­но од ну­ле. Но цр­кве­ни жи­вот у мно­го че­му ни­је ор­га­ни­зо­ван и че­сто се гра­ди та­мо где не­ма ни­че­га, та­мо где је у до­ба ко­му­ни­зма све би­ло до те­ме­ља уни­ште­но та­ко да љу­ди по­не­кад не успе­ва­ју да про­на­ђу ни те­мељ хра­ма. Ве­о­ма је ма­ло љу­ди ко­ји има­ју лич­но ис­ку­ство у аскет­ском, под­ви­жнич­ком жи­во­ту и ко­ји би то ис­ку­ство мо­гли да пре­не­су на дру­ге, та­ко да да­нас мно­ги­ма књи­ге по­ста­ју учи­те­љи. И на кра­ју, свет око нас не са­мо да је пре­пун са­бла­зни, не­го се уз то при­ме­ћу­је и пот­пу­ни гу­би­так оно­га што се не­кад зва­ло мо­рал­ним ори­јен­ти­ри­ма та­ко да се ис­по­ста­вља да је да­нас до­зво­ље­но све оно што ни­је за­бра­ње­но. По­сто­ји још не­што што објек­тив­но оте­жа­ва си­ту­а­ци­ју, а с чи­ме се сва­ко од нас су­сре­ће. На­и­ме, за са­вре­ме­ни на­чин жи­во­та ве­о­ма је ка­рак­те­ри­стич­на не­ка вр­ста стра­шне по­вр­шно­сти, од­сту­па­ње од оног што је уну­тар­ње за­рад спо­ља­шњег, уда­ља­ва­ње од цен­тра ка пе­ри­фе­ри­ји. Исто то се да­нас до­га­ђа и у хри­шћан­ству та­ко да че­сто све сво­ди­мо на по­ка­зи­ва­ње по­бо­жно­сти спо­ља за­бо­ра­вља­ју­ћи при­том да се све на­ла­зи у људ­ском ср­цу и да је “ср­це” хри­шћан­ства упра­во у скри­ве­ном, тај­ном жи­во­ту на­ше ду­ше, у оно­ме што су све­ти оци на­зи­ва­ли уну­тар­њим де­ла­њем. Ми за­пра­во жи­ви­мо оно­ли­ко ко­ли­ко се мо­ли­мо, ко­ли­ко Бог пре­ста­је за нас да бу­де спо­ља­шња ре­ал­ност и ко­ли­ко Га при­хва­та­мо као свој жи­вот. Мо­ли­тва је она злат­на нит ко­ја спа­ја не­бе­ско са зе­маљ­ским, отва­ра нам вра­та ду­хов­ног све­та, уво­ди нас у ње­га и Не­бе­ском Цар­ству ко­је је скри­ве­но уну­тра у на­ма пру­жа мо­гућ­ност да се отво­ри.
Но ми упра­во мо­ли­тву та­ко че­сто и та­ко упор­но за­бо­ра­вља­мо и ни­је нам ни на па­ме­ти, јер има­мо мно­го по­сло­ва ко­ји нам се чи­не не­у­по­ре­ди­во ва­жни­ји­ма од мо­ли­тве. Али ис­ку­ство по­ка­зу­је да сва­ки по­сао ко­ји је за­по­чет без мо­ли­тве и се­ћа­ња на Бо­га на кра­ју по­ста­је сли­чан гра­ђе­ви­ни са­зи­да­ној на пе­ску ко­ја се уз стра­шну бу­ку ру­ши и сво­је гра­ди­те­ље оста­вља без иче­га. Ис­ку­ство исто та­ко по­ка­зу­је да не по­сто­ји ни­шта ја­че и де­ло­твор­ни­је од мо­ли­тве, да је она нај­моћ­ни­је оруж­је ко­јим нас на­о­ру­жа­ва Сâм Го­спод и да је, ка­ко ка­же ар­хи­ман­дрит Ра­фа­ил, је­ди­на дра­го­це­ност ко­ја је увек уз нас и ко­ју нам ни­ко не мо­же оте­ти.
Због све­га то­га по­себ­но нам је за­до­вољ­ство да чи­та­о­ци­ма по­ну­ди­мо но­ву књи­гу оца Ра­фа­и­ла, по­све­ће­ну мо­ли­тве­ном де­ла­њу. Не­ко­ли­ко по­гла­вља ове књи­ге об­ја­вље­но је у ра­зним збор­ни­ци­ма, но ве­ћи део књи­ге је не­дав­но на­пи­сан и до са­да ни­је об­ја­вљи­ван. По­себ­но је за­ни­мљи­во ори­ги­нал­но ту­ма­че­ње се­дам по­ру­ка упу­ће­них Цр­ква­ма из От­кро­ве­ња кроз ко­је аутор да­је од­нос Бо­га и чо­ве­ко­ве ду­ше. Искре­но се на­да­мо да ће ова књи­га би­ти од ве­ли­ке ду­хов­не ко­ри­сти на­шој бра­ћи и се­стра­ма у Хри­сту ко­ји рев­ну­ју за сво­је спа­се­ње и ко­ји у Све­тим Тај­на­ма и мо­ли­тве­ном ста­ја­њу пред Бо­гом ишту сје­ди­ње­ња с Њим.