ЕКУМЕНИЗАМ књига 1 Догматске теме

Предговор српском издању

Неуморна активност преданих теолога Георгија Флоровског, сведочећи Православљу у екуменском покрету XX века, у великој мери је утекла у оријентацију његовог богословског рада. Наиме, већ од првих сусрета на екуменским скуповима, он се суочавао са проблематиком и дубином трагике хришћанских подела.

Препознавајући у чему се сажима радост међу хришћанима, како у догматском, тако и у историјском смислу, своје богословље ангажује у екуменском покрету, односећи се према екуменској теми као актуелној егзистенцијалној у историјском ходу Цркве. Као резултат његових учешћа на многобројним конференцијама, настало је већи број студија екуменске тематике: трагичност хришћанских подела, питање поновног уједињења хришћана, границе Цркве, и осведочење Православне цркве пред иноземним.

Неопходно је приметити да у овим радовима његова екуменска теологија није полазила од екстремистичких екуменских новотарија типа „Над Цркве“ или „Супер Цркве“, што је Флоровски енергично објашњавао, већ од предања православног еклисиолошког става о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

Појава „савремене“ екуменске еклисиологије као новог „онтолошког“ феномена у историји хришћанства није изазивала код оца Георгија ни најмање сумње у постојање његових еклисиолошких става. Екуменска еклисиологија савремених хришћанских конфесија, пре свега, произилази из дијалога с Православљем, те је боље описати као екуменизам, пред иноземним.

Преколичности оца Георгија, његовог живота и сусрета с другим хришћанским конфесијама на Западу, могу нам указати на неопходност сведочења Православља у екуменском покрету, као и одмереност критичког става према екуменизму. Остајући у вечном православном екуменском станишту, али и отворен за екуменске проблематике и изазове непраославних хришћана, отац Георгије нам оставља могућност да сами рефлектујемо своје богатство и аутентичност Православља у односу на хришћанство Запада.

Из радова оца Георгија можемо стећи увид не само у екуменска станишта других хришћанских конфесија, већ, пре свега, спознати живот сведочења једног савременог „православног црквеног“ става, сходно установљеним (наметнутим) екуменским дијалошким стандардима. Његова православна критика и позиција у екуменизму увек су биле богословски тачне, доследно хришћанске и истинолюбиве, никада одмаловажавајуће или дисквалификаторске.

Оно што је отац Георгије поставио као високе стандарде савременог сведочења „православног“ хришћанства у екуменској реалности остаје вредан допринос и важна рефлексија у свим преговорима и разматрањима у екуменским круговима.