Једни другима потребни

Замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим тренуцима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли – да ли сте се икада, након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора, запитали ко је то био с вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кад сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас.

„Беседе владике Григорија рођене су на најосетљивијим местима наших народа – од Мостара и Требиња до Јасеновца, Пребиловаца, Дечана и Острога, као и у немачком расејању. То су речи упућене живим људима и живим ранама, у храмовима и на стратиштима, пред прогнанима, повратницима и свима који траже своје место под небом. Аутор беседи о памћењу без злопамћења, о повратку и опстанку, о болу који не постаје мржња, о храмовима који служе миру, о светлости која избија из пећине, гроба и човечјег срца. Пишући храбро и плодно у простору књижевности, владика Григорије остаје пастир који прозире зло, али још снажније позива на праштање и унутрашњу слободу. У времену подела и умора, ове беседе постају тих али и снажан позив на поновно сусретање: са Богом, са ближњима и са самим собом.“
– Владика Максим