К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ тумачење Јевађеља по Марку

Епископ Григорије (на крштењу Александар Алeксејевич Лебедев), рођен је у Коломни, у Московској гувернији, 12. новембра 1878. године. Његов отац, Алексеј Михајлович Лебедев, духовно чедо митрополита Московског Филарета (Дроздова), био је свештеник при Успенском женском манастиру у Коломни, а његова мајка, свештеничка кћи, била је добра, веома побожна и црквена жена, али се на жалост упокојила млада, оставивши за собом осморо деце узраста од шест месеци до шеснаест година. drugi tekst: ремен на обући. То је – Бог. Само Бог може у корену да измени људско ништавило. И чиста душа то схвата. Само Бог може огњем да истреби људски смрад и да струјањем очишћујуће – творачке силе Духа Светога удахне дах новог живота. Такво је крштење душе: смрт у огњу, погребење и устајање у води очишћења, и обновљење у благодати Духа Светога.

4. А када је излазио Исус из воде (Јордана). виде (Јован) небеса где се отварају и Дух као голуб силази на Њега (Мк. 1,10). И када се Исус крстио, док се Он мољаше Богу, отвори се небо, и сиђе на Њега Дух Свети (Лк. 3,21-22).

Тако Дух Свети благодаћу посећује човека по очишћењу крштењем покајања. Када у крштењу покајања буде погребен „стари“ човек, човек који пропада, тада се за човека отварају небеса и дарује му се струјање благодатног Духа. Свети Лука богонадахнуто придодаје сећање на молитву Христову по изласку из воде, и тим више продубљује мисао о времену силаска Духа Светога: Исус се по крштењу молио: тада се отворило небо… И хришћанска душа, која је прошла испит очишћујућег покајања, сада треба да ступи у духовни подвиг устремљености ка Богу (подвиг молитве), и тада ће јој се отворити небо. Отуда закључак: не узнемиравај се, не падај у малодушност, не пожуруј Бога да те прими у Своје наручје. Дух Господњи не долази чим помислиш: „Ево, поћи ћу Христу…“ Он ће те посетити онда када у покајању погребеш старога човека у себи, онога кога си осудио, и почнеш духовни подвиг устремљености ка Богу.

5. И одмах (после крштења) га Дух изведе у пустињу. И би (Христос) онде у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане (Мк. 1,12-13).

Да, одмах… Тек што је душа стала на пут ка Богу, истога часа, као пустињски вихор, наваљују на њу искушења. Пустиња – то је свет бесплодног живота, то је земаљски живот. Он се одмах обрушава на душу, јер између њих нема сродности. Измећу њих постоји борба. И Хришћанин, тек што је обзнанио да је Божији, одмах бива принуђен да ступи у ову борбу са светом искушења. Она је неминовна. У супротном, он није син Духа, него је син земље. И ти буди спреман на сатанина искушења. Прими их спокојно, да би их припремљен за борбу одбио. Не малаксавај и не падај у униније. Борба са грехом је за војника Божијег неминовна; дакле, ако си војник, онда се бори, а не да скршташ руке у малодушности. Борба ће бити дуга. На четрдесет дана се (у Светом Писму) указује као на најдужи, крајњи рок подвига. Предстоји дуготрајна борба. Борба за цео живот.