ПРАВОСЛАВЉЕ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Уместо Предговора

Јер ће доћи време када здраве науке неће моћи да подносе, него ће се по својим жељама окупити учитељи да их чешкају по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренуће се бајкама. (2. Тимотеју 4, 3-4)

Јер ће се појавити лажни Христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако је могуће, и изабране. (Матеј 24, 24)

Отац Серафим је 10. маја 1976. године возио својим камионом кући из Орегона, где је управо преузео пошиљку своје прве објављене књиге, Православље и религија будућности – књиге која ће једног дана постати катализатор духовног буђења, нарочито у Русији. Књига представља разматрање савремених религијских појава, симптома „нове религијске свести“ која је припремила пут за јединствену светску религију и означила почетак „демоншке педесетнице“ после њиховог времена. Никада раније није била написана тако дубока анализа духовних кретања у двадесетом веку, јер их до сада нико није тако брижљиво проучио у складу са безвременим мучеништвом Светих Оца.

Текст је преузет из књиге Отац Серафим Роуз – Живот и дело, други део, свети манастир Хиландар 2003, љубазношћу и благословом Сабора стараца манастира Хиландара.

У раним и средњим дешавањима 20. века, када је отац Серафим писао ову књигу, многе појаве које је описивао биле су сматране за страњиване на маргинама друштва. Међутим, он је увиђао шта долази: видео је како оно што је маргинално постаје све више главни ток. Увиђао је застрашујуће јединство циља иза широког спектра, с обзиром на разне феномене, и видео је како се на хоризонту појавља коначни исход.

Док је путовао ка југу, са својом књигом која је разоткривала маске најлуђачких облика демоншких обмана у наше доба, било је нормално да се заустави код средине планине Моунт Схаста. Моунт Схаста, коју су њени првобитни индијански становници сматрали светом планином, постала је средиште активности окултиста и њихових насеобина, које су се сада тамо умно жавале. Отац Серафим се повезао са делом пута, уз планину, са својим товаром књига. Стајући у сенци огромне планине, на месту где се обично одржавају неопажене свечаности, певао је васкрсне песме, певао је о Христовом васкрсењу и Његовој победи над сатаном и законом смрти. Почео је поново да размишља о ономе о чему је раније већ размишљао: „Православни свештеник треба да дође и освешта ову планину светом водицом!“ Након рукоположења, он и отац Герман ће се вратити и освештати ову планину. Међутим, његова књига ће учинити и више од тога: она ће померити планине.

Тема књиге Православље и религија будућности сазревала је већ неко време у оцу Серафиму. Као и његов „курс опстанака“, ова књига је била плод мукотрпног рада на делу Царство Човечије и Царство Божије. Отац Герман га је терао да коначно заврши свој тантум опус, али је отац Серафим одустао од тога, јер је то био превелик посао да би се преузео уз све остале послове, а, уз то, и због тога што је то сматрао исувише интелектуалним и апстрактним послом. „Потребно нам је нешто практичније“, говорио је отац Герман. Његов интелектуални елитизам је сада био ствар прошлости. Ураштајући и у спољашњем и унутарњем знању, достигао је моћни став који долази од трезвеног и спаситељског духовног живота, па је и његово писање постало приступачније, разумљивије, темељније и усмереније, а не сложеније или неразумљивије. Следећи стазу еванђелске једноставности, сада је писао на начин који су сви, млади и стари, образовани и необразовани могли да разумеју.

Православље и религија будућности започело је 1971. године истраживањем најновијих „екуменских“ мода: отварања „дијалог са нехршћанским религијама“. О овој теми су објављена три чланка у Православној речи, а за њима и подробан опис „харизматског буђења“ као облика „екуменске духовности“ која спада у изразе оне нехршћанске религијске доживљаје.

Убрзо по објављивању чланка о „харизматизму“, отац Серафим је добио писмо од једне концепције, у коме је стајало: „Ово што сте овде описали јесте религија будућности, религија антихриста.“ Отац Серафим је, међутим, био потпуно свестан да у ком случају није написао исцрпну студију о овој религији, јер студија још увек није добила свој коначни облик. Његово дело, тврдио је, представљало је тек „прелиминарно истраживање оних духовних тенденција које, чини се, утичу на пут ка религији антихриства, на религију која је, споља гледано, ‘хршћанска’, али је усмерена на паганско искуство ‘иницијације’.“