СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА о подвижничком животу у цркви

ХРИСТОВ ЛИК СПАСЕЊЕ СВЕТА

Цело Свето Писмо је христоцентрично: Стари и Нови Завет се могу упоредити са два круга, који се налазе један у другом. Христос је центар Старог Завета, ка којем воде, као вектори од периферије, пророчка откривења и храмовне праслике; Христос је центар Новог Завета од којег иду као зраци сунца вечна светлост Јеванђеља и сила благодати. У последњим вековима пред долазак Христа на земљу, у доба када се рађао рабинизам, лик Месије је подвргаван извртању, углавном под утицајем националних утопија, што је довело до трагичног резултата: већина јеврејског народа није схватила и није прихватила Исуса из Назарета. Тамо где се изврће Христов лик изврће се или се потпуно уништава Хришћанство. Спасење човеково је његово преображање по образу Христа, а благодаћу Духа Светога.

Понекад Хришћани постављају питање: „Зар се неће спасти јеретик који је био убијен за Христа?“ Али, у свакој јереси и секти је сам Христов Лик фалсификован. За каквог Христа је јеретик дао свој живот? Који Христос може да остави траг у његовој души не визуелно, већ у Духу Светом? За кога је он дао свој живот – за истинског Христа или за своју изврнуту представу о Христу, за лажног христа, који не може бити Спаситељ и Искупитељ? За древне јеретике-докете, који се помињу у посланицама Јована Богослова, Христос је нека космичка сила која је дошла на земљу не у стварном телу, већ у некаквом привидном етерском телу. Ово учење је два најважнија Јеванђељска догађаја – Распеће и Васкрсење – чинило простом сценском представом, и зато је Јован, Апостол љубави, забрањивао чак и да се Хришћани поздрављају са гностицима-докетима као својом браћом и да их примају у кућу. Може ли лик Христа Који је дошао на земљу као позоришна маска да спаси гностика-јеретика, чак и ако он да свој живот за идеју, за таквог илузорног Христа? У апостолска времена је постојала секта евионита, односно „сиромаха“, који су учили да је Христос један од Пророка, којег су родили Марија и Јосиф, и захтевали испуњење свеукупне старозаветне атрибутике и обреда. Да ли је овакав месија могао да спаси од смрти и пакла не само друге, већ и самог себе? За касније гностике Василида и Валентина Христос је био сила Божија, еон, који је дошао у материјални свет да би извео из њега други еон – Софију. О овоме је још у апостолска времена учио први гностик Симон-чаробњак, а у XX веку је старе гностичке заблуде прикупио и проповедао други гностичар – Рудолф Штајнер.

За Талмуд је Исус син прељубе и варалица, за мухамеданце Син Дјеве и пророк који ипак није био распет и није васкрсао: уместо њега је разапет Симон Киринејац, а Христа је Алах узео на небо као пророка Илију; он треба да дође у последња времена како би умро и легао у гроб у Медини поред Мухамеда. У Корану је написано како Алах пита Исуса: „Да ли је Исус говорио да је Бог?“, на шта овај одговара категоричким одрицањем. Мухамед себе пореди са Духом-Утешитељем, Којег је Исус најавио. У теософији, индијској и европској лик Христа је аморфан и различит; за Вивекананду, познатог проповедника јоге, Христос је мит и измишљотина, неки апстрактан уметнички лик; истог мишљења је Јелена Блавацка; Рамакришна и неки други Христа сматрају великим просвећеним човеком на нивоу Буде и Мухамеда, притом очигледно више воле Буду. Кришнаити, иако својатају Христа, издају своје учење за обновљено Јеванђеље. Они уче да је Христос једно од многобројних оваплоћења Кришне. Масовна најезда источњачких окултних система на Европу и Америку је пред индијске и тибетске гуруе поставила задатак да замене Христов лик другим, тамним ликом; тада ће без Христа Хришћанство пасти као тврђава која је експлодирала изнутра и на развалинама ранијих хришћанских храмова рукама самих Европејаца ће бити изграђени будистички и шиваитски храмови.
У XX веку су почеле да се појављују десетине провокативних изјава о наводно нађеним древним рукописима у којима се говори да се Христос школовао на Тибету, да је после Распећа био у несвесном стању, да су Га исцелиле ламе и помогле Му да побегне на Исток где је завршио свој живот: једни указују као другу домовину Христову Тибет, други Бурму, трећи Јапан. Постоји једна јапанска породица која сматра да њен клан води своје порекло од Христа који се оженио Јапанком и чак показује нечији гроб говорећи да је ту био сахрањен Исус.

Индијски брамани су се јаросно супротставили Хришћанству. Апостолска проповед је нашла погодно тле само у Јужној Индији, насељеној дравидским племенима. Жреци древне Индије су применили тактику борбе са Хришћанством која није пошла за руком елити јелинистичког света. Они су Јеванђеље прогласили за неуспелу варијанту будизма и браманизма. Неке Јеванђељске епизоде и приче су услед сложене интерпретације укључене у Будину биографију и ведску митологију. Довољно је погледати ране и касније варијанте Будиног животописа да би се увидела ова тумачења и интерполације (уметања), које личе на закрпе на туђој одећи. Овим методом се користе њихови наследници – савремени гуруи који покушавају да докажу да је њихово учење елитарно и езотерично Хришћанство.
Значајну улогу у извртању Хришћанства је одиграо гностик и манихејац Рудолф Штајнер. За њега је Исус син из брака Јосифа и Марије, при чему се у новорођено дете усељава душа другог, раније умрлог детета Исуса; тако у детету живе две душе (подсетићемо на то да реч „схизофренија“ означава раздвојеност, коју болесник субјективно осећа као присуство двају бића у њему): Штајнеров Исус има слабу вољу, он је морално несавршен човек. Под претњама пагана, он је спреман да принесе жртву идолима, односно да се одрекне Бога, и само дубока несвестица га спашава од богоодступништва. У тридесетој години, на Исуса силази Христос – сунчани еон који у себи садржи седам елохима, односно седам космичких духова. Јахве се идентификује са арханђелом Михаилом. За време погребења Исусово тело је пало у пукотину у земљи која је постала његов гроб. Христово Васкрсење у телу не постоји. Васкрс је илузија; васкрсава етерско тело Христово у којем је Он након деветнаест векова поново невидљиво дошао на земљу (1914. године). На отварању атропозофског храма у Швајцарској, где стоје статуе паганских богова, Штајнер је отворено говорио да је мисија његовог живота рехабилитација паганства и ову древну гностичку јерес, тачније, букет јереси, он нам нуди као „истинско хришћанство“ и покушава да нас убеди да оно не противречи Јеванђељу и Цркви, већ их само продубљује. Узгред речено, Штајнер је своје главно дело, које је због нечега слабо познато међу савременим антропозофима, назвао „Петим Јеванђељем“; могуће је да се ова књига свесно крије од широког аудиторијума, како се прозелити не би уплашили пре времена. Самог Исуса Штајнер је прогласио за реинкарнацију Заратустре и Буде