СКРИВЕНИ ЧОВЕК СРЦА

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце.

Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића.
Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан.
Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање.

Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати.
Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31).
Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи.

У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење.