СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН И ЊЕГОВО ДОБА Историја, књижевност, културно наслеђе

Тематски зборник међународног научног скупа ,,Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе“, Скопље 24 – 26. октобар 2021.

Обраћање његове светослти Патријаха српског господина Порфирија учесницима међународног научног скупа "Краљ Милутин и доба палеолога"

Ваше Блаженство,
Архиепископе охридски и Митрополите скопски Јоване,

Уважени организатори и учесници Међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе“, драга браћо и сестре!

Дозволите ми да Вас пре свега најсрдачније поздравим следећим речима: Господ Мира нека Вам дâ мир свагда и у свакој прилици! Господ са свима Вама!

Будући да се управо ове године навршава седам стотина лета од упокојења Светог краља Милутина, грандиозне и још увек недовољно проучаване личности из Светородне лозе Немањића, неизмерно смо се обрадовали добивши позив да се обратимо свим уваженим учесницима наведене конференције. Доба владавине Стефана Уроша ИИ Милутина, које је обухватало раздобље од 1282. до 1321. године, подразумевало је веома бурне и изазовне периоде константних политичких превирања и ратних сукоба. Поседујући ванредну војну и дипломатску способност, али и истанчан осећај доношења правовремених одлука у погледу успостављања војних и политичких савеза са разним хришћанским владарима, како Ромејске Империје и Бугарског Царства, тако и краљевина Угарске и Француске, Свети краљ Милутин је успео да прошири границе Српских и Приморских земаља, те да економски и административно уреди државу на чијем је челу био.

Упркос томе што је био строг, правичан и неретко оштар на пољу делатности као световни владар, али никада злобив, свагда је био, како нам сведочи његов животописац Данило, у великим и Богоугодним подвизима, које многи други не знађаху. А што је подразумевало ноћна бдења, топле сузе покајања и његове неизрециве милостиње, знанима и незнанима. Благодарећи пре свега даровима вере и љубави Христове, који су му штедро даровани и које је истрајно размножавао током свог живота, остао је упамћен као најплодотворнији ктитор и приложник бројних познатих и вероватно мање познатих хришћанских цркава и манастира, не само у источној, него и у западној Цркви. Подижући између осталог цркву Богородице Љевишке у Призрену, цркву Георгија Нагоричанског у Старом Нагоричану, манастире Трескавац код Прилепа, Грачаницу и Бањску, цркву Богородице Тројеручице и још две цркве у Скопљу, Саборну цркву – католикон манастира
Хиландара, Малу цркву Светих Богородитеља Јоакима и Ане у манастиру Студеници, потом цркву Светог Јована Претече са болницом и странопримницом у Цариграду, две цркве у Солуну и место за боравак ходочасника у Светој Земљи, овај свети краљ оставиће благочестивом и Христољубивом православном роду српском, али и васцелом хришћанском роду у наслеђе најлепше и уникатне бисере хришћанске уметности и културе.

Упоредо са тим он неће превидети ни једнако важну праксу потпомагања цркава и манастира у Римокатоличкој цркви, па ће следствено 1319. године поклонити чувену посребрену икону са латинским натписом цркви Светог Николаја Мирликијског у Барију и издашно помагати задужбине своје мајке краљице Јелене Анжујске, односно манастире Свете Марије Ратачке и бенедиктинске опатије на Мљету. Изузев ванредне ктиторске делатности са којом је надилазио и тадашње владаре већих и неупоредиво богатијих хришћанских држава, благодарећи Милутиновом старању и потпори, Свети Архиепископ српски Никодим ће превести 1319. године Богослужбени устав који ће понети име „Никодимов Типик“, те тако обдарити Српску цркву још једном редакцијом типика којим ће се устројавати и обликовати литургијски живот тадашњих генерација православних хришћана српскога рода.

На послетку, мишљења смо да доба Палеолога, које је знатно и подробније истраживано и проучавано у научном смислу, па окарактерисано и као „Ренесанса Палеолога“, не може бити сагледано, нити вредновано у целости без „Ренесансе Милутина“ или „Процвата Милутиновог“ на пољу историје, архитектуре, сликарства, књижевне илуминације, одевања, богослужбеног текстила, архивистике, књижевног наслеђа, литургијског живота и црквеног појања, уметничког веза и развоја богословља код Срба.

Поврх свега дубоко верујемо да ће резултати ове међународне конференције управо показати и доказати претходно речено.

Нека је Благословен и плодотворан рад овог изузетно значајног научног скупа и нека би Господ молитвама Светог краља Милутина подарио напредак на сваком пољу и у Вашем раду!

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПОРФИРИЈЕ