УМОЗРЕЊЕ У БОЈАМА И ДРУГИ ОГЛЕДИ

Кнез Јевгеније Николајевич Трубецкој (1863–1920), руски религијски философ и универзитетски професор философије права, није само потомак старе племићке породице још из времена Св. Сергија Радоњешког (XИВ век), него је био део оног слоја руског аристократског друштва који је Пушкин именовао „аристократија духа“. Као универзитетски професор (1886–1911) бавио се философском анализом права и историјом правних идеја: Предавања из историје философије права, 1–3 (1893–1899),

Предавања из енциклопедије права (1899), Платонова социјална утопија (1908). Са братом Сергијем и уз меценску подршку Маргарите Морозове уређивао је Московски недељник, где је објавио десетине чланака из политичке публицистике. Са Морозовом је руководио и чувеном издавачком кућом „Путь“, основаном 1910. Почетком 1911. напушта универзитет и посвећује се философији.

Главна философска дела су му: Светоназор Вл. С. Соловјова 1–2 (1913), Метафизичке претпоставке сазнања (1917), Смисао живота (1918), Три огледа о руској икони (1921). Водећа тема његове философије јесте смисао живота. Он је ово питање ишчитавао и у старом руском иконопису, што је сам описао као умозрење (= теорија) у бојама, а што би се слободније могло описати и као философирање у бојама. Током Великог рата узео је учешћа и у политици, али је био и остао „философ у политици“. Септембра 1918, као противник бољшевика, бежи из Москве и у Кијеву постаје члан Савета државног уједињења Русије. Од тада борави у више градова на југу земље, који је био под контролом белогардејаца. Почетком 1920. умире од тифуса у Новоросијску.