АРХИЈЕРЕЈ изабране хришћанске приче

По сведочењу савременика, Чехов је био страшно стидљив, бојао се високопарности, бојао се многообећавајућих изјава. Рећи „ја сам хришћанин“ за њега је било исто тако немогуће као и рећи: „ја сам добар, ја сам благородан“. Савест га је гонила у Сибир да би бар некако олакшао судбину страдалника. У сваком часу дана и ноћи он је остајао лекар који се одазивао на сваки позив и бесплатно лечио сељаке и све оне који су му се обраћали. Он је био хришћанин чак и да себе тако није називао. Ово је избор таквих прича. Из кадионице се шири плавичасти дим и купа се у широком, косом сунчевом зраку, који пресеца мрачну, беживотну, пусту цркву. И чини се да заједно с димом лебди у зраку душа саме покојнице. Прамичци дима, слични дечјим увојцима, круже, подижу се ка прозору и као да се клоне бола и туге, којих је пуна та јадна душа. Из приче „Парастос” Антона Чехова